Zašto blog?
April 25, 2016
Iz ugla psihologa
May 31, 2016
Show all

Ljubimac u kući

Mi u kući, pod mi podrazumevam nas velike, nismo baš pristalice toga da ljubimci treba da žive u stanu. Držimo se onoga da je to strašno za životinje, da nemaju slobodu, da su same u kući po ceo dan (bar u našem slučaju i većine naših prijatelje i poznanika)… Nije baš da nismo probali, ćerka je dobila dve zlatne ribice, i da budem iskrena svi su i pitali kako su preživele skoro pet godina kod nas. A i moju decu kada neko pita da li imaju kućnog ljubimca, oni odgovaraju potvrdno. Kažu da imaju kucu Miciku, i ako je ona od njihovog ujke i dolazi kod nas redovno.

Kao i svake godine, igraonica Kamičak je organizovala pred Uskršnje druženje u holu Delta City-ja. Ja sam bila spremna, kao i prethodnih godina da kažem ne, jer bi me dete uvek pitalo za jednog malog slatkog zeku… Ovaj put, me je samo pogledala i izgovorila nešto što je u sekundi preokrenulo moj stav. Ubrzo smo se našle u radnji za kućne ljubimce u potrazi za osnovnim potrepštine za zeku. Nismo ni znale šta je sve potrebno, ali google i ljubazni prodavci znaju da budu od velike pomoći.

Na putu do kuće, još uvek nesigurne da li će zeka ostati kod nas, sve vreme me je zapitkivala. Znala sam da postoji velika verovartnoća da zec ne ostane kod nas, a isto toliko je toga bila svesna i moja ćerka. Sve vreme sam joj govorila da ako zeka ipak ostane kod nas, je ona ta koja mora da se bavi njim, da ga hrani, čisti kavez, igra se. Toliko je bila uzbuđena da je na sve pristajala bez pogovora. Ispitivala sam je i proveravala da li je sigurna da baš to stvarno želi. A sa druge strane, možda sam i svoju odluku proveravala. Jer ipak, mi u stanu ne držimo životinje. Bile smo spremne da probamo. Zeca smo prebacile u kavez, namestile mu sve i čekali dečake da se pojave. Dok sam posmatrala svoju ćerku, videla sam u njoj istovremeno i strah i sreću. Sva uzbuđena čekala je da dođe tata i da pristane na maminu suludu ideju.

Naravno da kada su ušli u kuću, usledila je rečenicu koju smo očekivali. Sin je bio oduševlje, verovatno ne toliko koliko bi bio da smo doneli neku kucu, a tata nam je održao još jednu lekciju o zatvaranju životinja. Zec je to veče prespavao kod nas.

Sutradan je zec proveo dan u garaži. Bile smo sigurne da je to to, moramo da ga udomimo. Odnećemo ga u zoo vrt, ili dati nekome ko ga želi. Taj ceo dan smo proveli van kuće, kiša je pljuštala sve vreme. Kada smo se vratili, ćerka je prvo sredila zeca. Uveče smo ušukani gledali tv, a tata je iznenada rekao:”Tea idi po onog jadnog zeca i popni ga kod nas, nemoj da bude sam u garaži. I odnesite sutra tu životinju iz kuće!” Njene oči su se toliko nasmejale, skočila je u sekundi, izletela je u pidžami iz kuće, i po kiši otrčala po zeku!

Kiki je još uvek kod nas. Ćerka je vrlo ozbiljo shvatila obaveze oko ljubimaca, a ima i veliku pomoć od mlađeg brata. Nisam sigurna do kada, ali trenutno je tako…

 

Comments are closed.